Svet je u 21. veku suočen sa rapidnim socijalnim promenama. Promene koje se predviđaju, u velikoj meri, odnosiće se na povećanje znanja koje će ubrzati društveni prosperitet (P. Đukić, Održivi razvoj). U savremenim uslovima ubrzanog razvoja nauke, posebno informacionih tehnologija, obrazovanje prerasta u ”industriju znanja”, kao osnovu savremenog privrednog razvoja. U savremenim uslovima primećuje se društveno uvažavanje sposobnosti i mogućnosti, kao i trend finansiranja natprosečno sposobnih.(E. Gidens, Sociologija)
U većini savremenih društava, nezavisno od nivoa razvijenosti, obrazovanje je pravo svakog građanina. Određeni, početni nivoi obrazovanja su propisani kao obavezni, što pretpostavlja da je propisano školovanje i besplatno.
KVALITETNO OBRAZOVANJE KAO JEDAN OD MILENIJUMSKIH CILJEVA UJEDINJENIH NACIJA
Od 2000. godine, pa do danas, ostvaren je veliki napredak u postizanju zadatog rezultata u sferi osnovnog obrazovanja. Ukupan procenat upisane dece u regionima u razvoju dostigao je 91% u 2015. godini, a broj dece koja su prekinula školovanje, na svetskom nivou, smanjen je gotovo upola. Isto tako, veoma je porasla stopa pismenosti, a danas je u školama mnogo više devojčica nego ikada ranije3. U ostvarivanju napretka, regioni u razvoju naišli su na teške izazove zbog visoke stope siromaštva, oružanih sukoba i drugih vanrednih situacija (podaci su bili pre pandemije, tako da za drugu vanrednu situaciju možemo smatrati nju). U zapadnoj Aziji i severnoj Africi, veći broj dece prekinuo je školovanje zbog aktuelnih oružanih sukoba. Ovaj trend zabrinjava. Iako je podsaharska Afrika ostvarila najveći napredak u domenu upisa u osnovnu školu od svih regiona u razvoju – sa 52% 1990. do 78% 2012. godine – i dalje postoji veliki disparitet.
Verovatnoća da će prekinuti školovanje četiri puta je veća kod dece iz najsiromašnijih domaćinstava nego kod dece iz najbogatijih. Razlika između ruralnih i urbanih područja i dalje je visoka.
Osnovni ciljevi za postiznje kvalitetnog obrazovanja do 2030. godine
Do 2030. godine trebalo bi osigurati da sve devojčice i dečaci imaju pristup kvalitetnom ranom razvoju, nezi i predškolskom obrazovanju tako da budu spremni za osnovno obrazovanje. Ostvariti jednako učešće svih žena i muškaraca u pristupačnom i kvalitetnom stručnom i visokom obrazovanju4. Trebalo bi značajno povećati broj mladih i odraslih koji imaju odgovarajuće veštine, za zapošljavanje, pristojne poslove i preduzetništvo. Osigurati jednak pristup svim nivoima obrazovanja i stručne obuke za ugrožene, uključujući osobe sa invaliditetom i decu u ranjivim situacijama. Osigurati da sva omladina i značajan deo odraslih ljudi, i muškaraca i žena, postanu pismeni i matematički sposobni. Zatim, da svi polaznici steknu određena znanja i veštine potrebne za promociju održivog razvoja. To bi uključivalo, između ostalog, edukaciju za održivi razvoj i održivi način života, zatim ljudska prava, rodnu ravnopravnost, promociju kulture mira i nenasilja, globalno građanstvo i uvažavanje kulturne raznolikosti. Trebalo bi značajno povećati međunarodnu saradnju za obuku i mobilnost nastavnika u zemljama u razvoju.
Za učenike je važno da mesto i ulogu čoveka u okruženju ne posmatraju po antropocentričnom modelu već da razvijaju ekocentrični pogled na svet, jer je čovek deo prirode i u skladu sa njom treba i da se ponaša5. Sa ekologijom su se učenici susreli u pripremnom predškolskom programu, ali je u prvom ciklusu potrebno ta saznanja proširiti i stvoriti preduslove za razumevanje koncepta održivog razvoja, koji je širi od razumevanja značaja očuvanja prirode.
Učenike treba podsticati na učešće u aktivnostima kao što su: negovanje biljaka u školi i domu, uočavanje negativnih i pozitivnih uticaja čoveka u neposrednoj okolini, uočavanje izvora zagađivanja vode, vazduha i zemljišta u okolini i učešće u raznim akcijama zaštite – sakupljanje i razdvajanje otpada za reciklažu – papir, plastika, metal i sl. Puno razumevanje koncepta održivog razvoja moguće je tek u kasnijem uzrastu učenika, ali se ono razvija već od predškolskog uzrasta, kontinuirano i ne samo na nivou znanja već na nivou usvojenih vrednosti, stavova i pre svega navika.
Usled pandemije korona virusa primetila sam da je kod učenika srednjih razreda osnovne škole, petih i šestih veoma teško održati pažnju na klasičan, dosadašnji način. Oni su non stop na telefonima što na google učionici, što na igricama i društvenim mrežama, pogotovo tik-tok-u i instagramu. U igricama ih konstantno forsiraju da digitalno deluju, kako bi bili nagrađeni u vidu raznoraznih chest-ova i coin-a i to im podiže hormon sreće. Ta neizvesnost podseća na zavisnost od kockanja, a takav vid zavisnosti ukoliko se od malena ne kontroliše može imati negativne posledice po pojedinca kao i njegovo vaspitanje. Na google ucionici dobijaju ocene, koje ih sve manje interesuju, jer nisu uzbudljive kao nagrade u igricama. Skoro da su izgubili osećaj truda i želje za pravim napretkom. Još jedan problem tokom pandemije kod pomenutih uzrasta bilo je to što roditelji nisu bili u mogućnosti da pokažu deci šta sve treba da urade, jer su zaposleni, babe i dede u karantinu, a škole i vrtići nisu radili. Neka deca su ostavljana sama kod kuće i opet izložena internetu bez roditeljskog nadzora. Internet je moćno obrazovno sredstvo, ali je prepun neadekvatnog sadržaja koji više ne može da se iskontroliše. Naravno da ga deci ne treba u potpunosti uskratiti, ali bombardovanje sadržajima i eksponencijalna brzina rasta i razvoja digitalnog sveta upravo je i dovela do ovakve situacije. Rešenje za bolji život svakako jeste povratak u prirodu, što u mnogi osetili tokom pandemije, kao i razvoj gradske sredine prema principima održivog razvoja odnosno balansa između ekoloških, ekonomskih i socijalnih interesa svake države.
Zdrave navike prema principima održivog razvoja možete pročitati u starom članku Izgubljena umetnost razmišljanja – dr Nil Nidli.
Bravo!
Hvalaaa!