Aktuelni problemi u svetu
Ujedinjene Nacije su upozorile da će sredinom 21. veka čak 7 milijardi ljudi biti suočeno sa nedostatkom vode, jer broj stanovnika planete Zemlje progresivno raste, a vodni resursi su sve lošijeg kvaliteta. Nije retko da čak i u današnje vreme izbije rat zbog vodnih resursa. Po teoriji UNESCO-a to su takozvani „vodeni konflikti“. Vlade zemalja na Bliskom Istoku pokušavaju da učvrste svoje pozicije u regionu, otimanjem vode za piće i izgradnjom megalomanskih brana. Istorija opisuje i konflikte između Ruande i Somalije, prouzrokovane pokušajem otimanja plodnih površina koje obiluju prirodnim izvorima vode. Međunarodna zajednica ne može da zaustavi samovolju pojedinih zemalja i autokratskih režima, već je tu da bi reagovala i sprečila katastrofu, ukoliko dođe do sukoba. Predviđanje CIA-e je da će u narednih desetak godina biti još sukoba i konflikata oko nedostatka vode na području Bliskog Istoka. Do sada su se ratovi vodili oko prevlasti u ispumpavanju nafte, međutim kako je populacija narasla, voda postaje sve vredniji resurs.
Svetske kompanije ulažu sve više novca u nalaženje novih nalazišta vode za piće. Agencija UNESCO je mapirala 300 potencijalnih žarišta, gde bi u budućnosti moglo da dođe do konflikta oko vodenih resursa. To su: izraelsko-turska granica, Centralna Afrika, delovi Кine i jedan deo Indije. Ove oblasti su trenutno najugroženije kada govorimo o nestašici vode za piće. Oko 663 miliona ljudi (1 od 10) nema pristup ispravnoj pijaćoj vodi, a Afričke zemlje čine oko 40%. Oko 2.4 milijarde ljudi (1 od 3) nema pristup toaletu. Veći deo populacije ima svoj mobilni telefon nego toalet. Globalno, 1/3 svih škola nema pristup ispravnoj vodi za piće.
Svake godine se oko 120 000 t mineralnih ulja, 12 000 t fenola, 60 000 t deterdženta, 100 t žive, 3800 t olova, 2400 t hroma, 21 000 t cinka, 320 000 t fosfora u mediteranskim zemljama izliju u reke, mora i druge vodene površine. Sve ove materije se vrlo sporo razređuju čistom vodom iz okoline i perzistentne su, što znači da se dugo zadržavaju u životnoj sredini u neizmenjenom obliku i imaju sposobnost bioakumulacije i biomagnifikacije u lancu ishrane životinja, što znači da se u vidu namirnica njima mogu izložiti čak i ljudi, što može prouzrokovati ozbiljne posledice po zdravlje.
Najčešći zdravstveni rizik povezan sa vodom za piće je zagađenost patogenim mikroorganizmima koji izazivaju zarazne bolesti kao što su tifus, kolera, žutica, dizenterija i druge. Fekalno zagađenje pijaće vode može nastati dospevanjem kanalizacionih voda i voda iz septičkih jama u podzemna izvorišta vode za piće, ali i putem površinskih voda za vreme pljuskova, poplava, topljenja snega. Zdravlje ljudi može da bude ugroženo i zagađenom vodom. Voda koja je bakteriološki neispravna, a koja se upotrebljava za piće, utiče na pojavu crevnih zaraznih bolesti. Voda koja sa površine otiče u podzemna izvorišta, često je zagađena kako zbog zagađene atmosfere tako i zbog zagađenog zemljišta. Površina zemlje kao i njeni površinski slojevi sadrže biološke i hemijske zagađujuće materije.
Biološki zagađivači su razne klice čiji je broj ogroman: od nekoliko stotina do nekoliko miliona u jednom gramu. Bakteriološka zagađenost dolazi sa površine obradivog zemljišta đubrenog prirodnim đubrivom.
Podzemne vode prilikom prolaska kroz zemlju podležu prirodnoj filtraciji, ali deo zagađenja se zadržava. Industrijska filtracija vode samo delimično zadržava elemente štetne po organizam čoveka. Кuvanjem u vodi uništavaju se male količine bakterija, a i dalje ostaju prisutni virusi i određene vrste bakterija, teški metali i hemijska zagađenja.
Na kvalitet vode utiču i padavine, sezonske geološke promene, izvori korištenja i stanje vodovodnih cevi. Olovo, vinil-hlorid i mnoge druge kancerogene materije koje se nalaze u vodovodnim cevima prodiru u pijaću vodu. Seča šuma i pogrešna obrada zemljišta omogućava brzo oticanje vode iz brdsko-planinskih terena. Time se smanjuju količine podzemnih voda, a istovremeno osiromašuje zemljište jer razara površinski sloj. Sve ovo utiče na pojavu poplava i erozije zemljišta, kao i smanjenje kvaliteta vode za piće u podzemnim izdanima. Voda za piće može takođe da se zarazi i patogenim mikroorganizmima. Dokazano je sredinom prošlog veka, da se kolera prenosi vodom zagađenom fekalijama.
TEHNOLŠKA REŠENJA
Pre svega razvojem nauke, čovek je počeo da primećuje, prati, i kroz istraživanja potvrđuje da određene promene koje nastaju u prirodi pod uticajem ljudske delatnosti imaju izrazito negativan uticaj na živa bića, procesa u prirodi, prirodu uopšte. Кako je priroda i čovekova životna sredina, sve ove negativne promene, naravno, utiču i na njegov život. U zavisnosti od svrhe za koju će se voda koristiti u budnućnosti biramo odgovarajuće tehnološke procese za prečišćavanje otpadnih voda koji se sastoje od:
(a) postupaka prethodne obrade (uklanjanje grubog materijala rešetkom; uklanjanje inertnog materijala, u tzv. hvataču peska),
(b) primarnog prečišćavanja (po pravilu se primenjuje postupak uklanjanja suspendovanih čestica u gravitacionom taložniku), i
(c) sekundarnog prečišćavanja (uklanjanja biorazgradivog organskog jedinjenja, daleko najčeće nekom od izvedbi aerobnog biološkog procesa prečišćavanja sa aktivnim muljem,
(d) tzv. tercijarnim prečišćavanjem, koje se u slučaju obrade otpadnih voda naselja u pravilu sastoji od uklanjanja tzv. nutrienata, azota i fosfora, koji su glavni uzročnici eutrofikacije prijemnika prečišćenih otpadnih voda; ili se tercijalno prečišćavanje izvodi kao posebna faza procesa prečišćavanja, nakon sekundarnog prečišćavanja.
Najznačajniju ulogu u tom procesu imaju sredstva za dezinfekciju vode, koja dovode do eliminacije nepoželjnih mikroorganizama. Najčešća dezinfekciona sredstva su hlor, hipohloriti, hloramini, hlordioksid, ozon i UV-zraci.
ZAKONSKA REŠENJA
U pogledu mikrobioloških, fizičko-hemijskih, hemijskih i radioloških osobina voda koja se ispušta u recipijente mora odgovarati zadatim propisima. Zakoni predviđaju maksimalne dozvoljene koncentracije zagađujućih materija u vodama koje se ispuštaju u recipijente. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj je 1972. godine usvojila princip zagađivač plaća. Načelo ’’zagađivač plaća’’ – zagađivač mora da snosi pune troškove posledica svojih aktivnosti, odnosno troškove nastale ugrožavanjem životne sredine, koji uključuju troškove za ugrožavanje i rizik po životnu sredinu i troškove uklanjanja štete nanete životnoj sredini, odnosno vraćanje lokacije u zadovoljavajuće stanje životne sredine posle zatvaranja postrojenja ili prestanka obavljanja aktivnosti. Budući da voda nije proizvod, već nasleđe i dobro od opšteg interesa, treba je sačuvati za naredne generacije. S toga je voda zaštićena nizom zakona, direktiva, konvencija i preporuka. Njihov cilj je da obezbede racionalno i ekonomično korišćenje vode i zaštite vodu od zagađivanja. Кorišćenje voda mora se sprovesti tako da se ne ugrožavaju prirodna svojstva vode, ne dovodi u opasnost život i zdravlje ljudi, ne ugrožava biljni i životinjski svet, prirodne vrednosti i nepokretna kulturna dobra.
CENA VODE
Potreba da se sačuvaju zalihe vodnih resursa za kojima potražnja stalno raste putem uvođenja odgovarajućih cena vode koju plaćaju korisnici i zagađivači voda je jedna od najvažnijih novina Direktive (Integralni prevod Direktive Evropskog Parlamenta i Saveta 2000/60/EC o uspostavljanju okvira za delovanje Zajednice i oblasti politike voda). Adekvatna cena vode deluje kao podsticaj da se vodni resursi održivo koriste i prema tome pomaže da se postignu ciljevi zaštite životne sredine sadržani u ovoj Direktivi. Direktiva zahteva da se stvarna ekonomska vrednost vode uzme u obzir i da se primeni princip potpune nadoknade troškova. Princip “zagađivač plaća” kao što je već napomenuto podrazumeva da zagađivač koji prouzrokuje štetu u vodenom sistemu treba da plati nadoknadu i troškove saniranja te štete.
Podizanje svesti o delovanju čoveka na prirodu jedan je od zadataka kojim se svaka zajednica mora pozabaviti. Mora se poći od lokalnog delovanja svake pojedinačne države do zajedničkog, globalnog cilja ponovnog uspostavljanja ekološkog balansa, bez remećenja ekonomskih interesa. Godine 2011, 41 zemlja bila je suočena sa problemima u vodosnabdevanju; deset zemalja je skoro do kraja iscrpelo zalihe obnovljivih slatkih voda, te moraju da se oslanjaju na nekonvencionalne resurse. Sve veća suša i dezertifikacija već pogoršavaju ove trendove. Projekcije, u okviru Milenijumskih ciljeva Ujedinjenih nacija, do 2050. godine govore da će najmanje svaka četvrta osoba biti pogođena stalnom nestašicom vode. Univerzalno snabdevanje ispravnom vodom za piće po pristupačnoj ceni do 2030. godine nalaže investicije u adekvatnu infrastrukturu, sanitarne objekte i unapređenje higijene na svim nivoima. Zaštita i obnavljanje ekosistema koji su povezani sa vodom, kao što su: šume, planine, močvare i reke, neophodni su ako želimo da ublažimo nestašicu vode. Isto tako, potrebna je šira međunarodna saradnja radi podsticanja efikasnosti u trošenju vode i podrške za uvođenje tehnologija za prečišćavanje vode u zemljama u razvoju.
Izvori:
1. Petar Đukić, Održivi razvoj : ekonomsko-ekološki izazovi, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd 2015.
2. Voda kao izvor održivog razvoja
3. “Water in a Changing World”, 3rd UN World Water Development Report, 2009.
4. Zakon o zaštiti životne sredine
5. http://www.un.org/waterforlifedecade/human_right_to_water.shtml
6. http://www.un.org/waterforlifedecade/water_cities.shtml
7. http://www.unep.org/unea/en/
8. http://www.eko.minpolj.gov.rs/novi-pristup-u-zastiti-voda-u-republici-srbiji-3/
9. http://www.unwater.org/publications/status-report-on-integrated-water-resources-management/pt/
10. http://www.minpolj.gov.rs/postavljen/110/1. Direktiva o vodama 2000- tekst i anex I-X-prec.tekst.pd