Jahanje nije samo putovanje od tačke A do tačke B, to je osećaj slobode i povezanost sa prirodom. Pogledaj konja u oči i videćeš odraz divlje prirode, njegove oči kriju prostranstvo neba i dubinu duše.
Prijateljstvo sa konjima počelo je još u ranom detinjstvu, kada sam bila mala, otac mi je pričao kako je kao mlad kupio kaubojsko odelo i učio da jaše na seoskoj kobili Mici. Njegove priče o igri i nestašlucima sa konjem su me navodile na smeh i simpatiju prema tim snažnim i plemenitim bićima.
Ubrzo sam se i sama susrela sa konjima, kao dete često sam provodila vreme u prirodi, tako da sam prvi put jahala na Kopaoniku, Divčibarima i po malim mestima na italijanskim Alpima.
Krajem osnovne škole, kada sam polako ulazila u tinejdžerski period, fizijatar mi je preporučio da krenem na časove jahanja zbog pravilnog držanja. Mojoj sreći nije bilo kraja, uskoro sam krenula u svoju prvu školu jahanja na beogradskom Hipodromu.
Konj ne juri za ciljem, on trči jer mu je to u krvi.
Generalno sam neko ko obožava sport, akciju, otvoren prostor, prirodu i životinje. Činilo mi se da mi je nekada teško da pronađem prijatelje jer većina gradske dece, nije uživalo u istim aktivnostima kao i ja.
Međutim, sa konjima sam se prepoznala na prvi pogled, njihovo prisustvo je mene smirivalo, a činilo mi se i moje prisustvo njih.
Konji su u meni uvek budili odgovornost, sreću, prisutnost, koncentraciju, fokus. Konji su terali sve loše misli iz moje glave i dok smo trenirali zajedno uvek su zahtevali da budem autentična i najbolja verzija sebe.
Smatram da je jahanje fenomenalan sport jer uči čoveka kako da bude empatičan, prizeman, vešt, da se oslanja na sva svoja čula, kao i da emotivno, psihički i fizički bude u balansu.
Jahanje je veština i ovaj sport nosi sa sobom odgovornost prema životinjama, sebi i drugima. Poput drugih sportova, smatram da je najbolje učiti sa iskusnim trenerom u bezbednom prostoru, gde osoba može da savlada i vežba različite situacije koje mogu da se dese na otvorenim prostranstvima.
“Čujem vetar kako doziva moje ime, taj zvuk me ponovo vodi kući.” – “Spirit”
Kad god da sam se preispitivala da li mi sada jahanje treba u životu pored svih obaveza, videla bih na treningu malo dete kako jaše bez sedla i podsetila bih se koji je moj pravac.
Sloboda nije samo mesto, ona je stanje uma, snaga srca i sposobnost da se oslobodiš svih okova i ograničenja koja ti nameće društvo. Nisu to samo fizičke staze koje prolazimo, već i staze unutrašnje slobode.
Pored svih tih plemenitih elemenata koje budi u čoveku jahački sport, on takođe obuhavata i procese transformacije, sagledavanje čovekovih mana i vrlina i za te momente je možda potrebno i više hrabrost od samog penjanja na konja.
Takođe dešavaju se i padovi, kao i kod drugih sportova povrede su moguće, ali smatram da se rizici svode na minimum, pravilnim pristupom i treningom.
Kroz moje iskustvo konji, kao i ljudi vole da rade u prijatnoj atmosferi, tako da prevelika buka, tenzija i panika, mogu uznemiriti konja jer su oni jako empatični, ali i inteligentni, tako da dobar konj će obratiti pažnju na dobrobit svog jahača.
“Rođen sam slobodan i tako nameravam da ostanem.” – film “Spirit”
Mnogi jahači maštaju možda da osvoje trke ili preskoče najviše prepone, ali mene takmičenje generalno u sportu nije previše inspirisalo i zanimalo, nisam taj tip, više uživam u saradnji i harmoniji, nego u nadmetanju i borbenosti.
Moja destinacija u jahačkom sportu, nakon dugogodišnjeg učenja i iskustva, jeste da odem sa konjima na plažu u Grčkoj za vreme zalaska sunca i da galopiramo kroz beskrajne horizonte.
“Toliko dugo sam čekao da ponovo trčim slobodan…ali taj trenutak…taj trenutak je vredeo svakog čekanja.” – “Spirit”
Jahanje je posebno iskustvo bez obzira na lokaciju, ali svako okruženje pruža jedinstven doživljaj. Postoje različiti tereni za jahanje, moje omiljeni su beogradski Hipodrom, jahanje na moru (Grčkoj) i jahanje u prirodi (obilazak šuma, livada, potoka i sl.).
Prednosti jahanja na Hipodromu jesu kontrolisani uslovi, dobra podloga za trening i vežbu tehnike, komandi, brzine i preciznosti. Zatim, sportsko okruženje, na Hipodromu se nalaze škole jahanja za rekreativce i profesionalne jahače.
Često pronalazim inspiraciju gledajući druge sjajne jahače, među kojima ima i dosta dece i mladih. Beogradski Hipodrom je idealan za usavršavanje određenih pokreta, kondicije i uspostavljanje ritmične dinamike sa konjima. Nedostatak ovakvog okruženja jeste ograničen prostor i manjak prirodnog okruženja.
Jahanje na moru, je poseban i isceljujući doživljaj. Već sami zvukovi, mirisi i širina prirodnog prostranstva plaže, čoveka i konja dovode u osećaj harmonije i balansa sa prirodom.
Smatram da ne postoje adekvatne reči za opis tog doživljaja, zbog toga je za mene to više osećaj, najpriližniji stanju budističke nirvane.
Za ovaj teren postoje opcije da osoba jaše u pratnji trenera sa grupom ili ukoliko ima iskustva da jaše samostalno. Jahanje na moru preporučujem svakome, ali budite svesni ko jednom proguta konjsku dlaku, to ostaje do kraja života, to menja percepciju čoveku, zauvek.
Mnogi konji vole ulazak u plićak, a plivanje sa konjima može biti dragoceno iskustvo.
Kombinacija konja, sunca, peska i talasa opušta čovekov nervni sistem i pruža osećaj slobode.
Boravak sa konjima u prirodi ima mnogobrojne benefite, pre svega za mentalno, emocionalno i fizičko blagostanje. Posle dugog boravka u gradu, volim kada mi oko vidi širinu, kontakt sa životinjama i prirodom je način na koji ja “punim baterije”.
Smatram da se čovek otuđio i udaljio od svoje suštinske prirode i da zato pati.
Poremećaj pažnje, koncentracije, višak energije, impulsivnost, depresija, anksioznost, manjak samopouzdanja i mnoge druge tegobe potiču po mom mišljenju od prevelikog sedenja i ležanja u zatvorenim prostorijama i višečasovnog gledanja u ekran (mozak doživi toliko senzacija od količine informacija, ali ipak osoba samo sedi u jednoj prostoriji bez pravih iskustvenih doživljaja).
Kada me buka, gužva, galama, osvetljenja i druge gradske senzacije preplave, volim da odem u prirodu da se regenerišem.
Tako su i naši preci jahali konje i težili slobodi, jahanje u prirodi je za mene i momenat sećanja i odavanja počasti onima kojih više nema, a hrabro su se borili za dostojanstvo i svoje mesto pod suncem.
Tako mojoj duši bude bolje, kada odjašem na cvetne livade na Divčibarima pod otvorenim nebom, okružena šumom i bistrim potocima, zvukom ptica, na taj način nahranim sva svoja čula dobrim i zdravim informacijama i senzacijama.
Očistim svoj um i duh od haosa modernog doba. Jahanje u prirodi razvija i poštovanje prema okolini i divljini. Ovakav vid rekreacije zahteva iskustvo jer može biti izazovno zbog različitih terena, nepredvidivih situacija i vremenskih uslova.
“Sloboda je dar koji svako zaslužuje.” – “Spirit”
Jahanje je takođe i terapeutska aktivnost. Ovaj sport donosi brojne benefite, kako za fizičko zdravlje, tako i za mentalno i emocionalno blagostanje.
Terapeutsko jahanje je specifična aktivnost koja koristi konje u cilju poboljšanja kvaliteta života, i obuhvata različite tehnike i pristupe, uključujući i hipoterapiju, koja se primenjuje uz pomoć stručnih terapeuta i instruktora jahanja.
Imala sam priliku da posmatram decu sa poteškoćama u razvoju i invaliditetom iz udruženja “Ljubav, vera, nada”, gde se oni kroz jahanje i sportsko rekreativne aktivnosti podstiču na kreativno i sportsko razmišljanje, jačaju se i podstiču njihove fizičke, ali i druge sposobnosti, ujedno i samostalnost, otvaraju se nove mogućnosti za njihov psihofizički razvoj.
Deca sa psihičkim i fizičkim tegobama kroz konjički sport jačaju motoriku tela, balans, samopouzdanje, zatim podstiče im motivaciju, jača mentalnu snagu i otpornost.
Terapeutsko jahanje posebno pomaže osobama sa:
Neurološkim i motoričkim poteškoćama: Cerebralna paraliza, multiplaskleroza, mišićna disorfija, povrede kičme ili problem sa koordinacijom i balansom.
Deci i odraslima sa razvojnim smetnjama: Autizam, Downov sindrom, poremećaji senzorne obrade (pomaže regulaciji čula dodira, pokreta i ravnoteže) i druge razvoje teškoće.
Mentalnim i emocionalnim izazovima: Depresija, anksioznost, postraumatski stresni poremećaj (PTSD), nisko samopouzdanje i emocionalna stabilnost.
Osobama koje prolaze kroz fizičku rehabilitaciju: Nakon povreda, moždanog udara ili operacija.
Osobama koje traže opuštanje i smanjenje stresa: Kontakt sa konjima ima umirujući efekat, pomažući ljudima da se opuste i poboljšaju svoje mentalno zdravlje.
Konji ne menjaju ljude, ali im pomažu da pronađu najbolju verziju sebe.
Aleksandra sotirović
Diplomirala na master studijama u oblasti upravljanja ljudskim resursima kao i master studijama ekološkog menadžmenta i održivog razvoja. U slobodno vreme putuje i bavi se sportovima u prirodi. Uživa u jahanju, skijanju, plivanju i planinarenju. Njen cilj je promovisanje racionalnog korišćenja resursa, osnaživanje mladih i podrška održivom razvoju društva.