Trećeg dana u planu su bila, takođe, dva zarona nedaleko od lokacije – Mravinjak i Kraljičine plaže. Kraljičina plaža bi trebalo da postane crvena zaštićena zona, jer poseduje veoma raznolik biodiverzitet.
Izuzetno je kontradiktorna činjenica da su, u okviru istog ministarstva, podeljena mišljenja, te urbanisti baš tu planiraju izgradnju hotela, marina i sl, a sektor održivog razvoja potencira zaštitu.
Boja mora u ovom području je fascinantna. Moji najbliži su mi, kada sam im slala fotografije, pisali kako more izgleda kao da nisam u Crnoj Gori, ali ja jesam u Crnoj Gori… Poenta je da cenimo ono što imamo i što nam je dostupno. Ovakva lepota je dragocena, ali ju je neophodno zaštititi. Novac koji se mora uložiti u zaštitu u našem regionu meri se milijardama evra, a ukoliko se bude nastavilo istim tempom ulog će samo rasti.
Za vreme drugog zarona, dok smo odmarali, kapetan broda mi je rekao kako želi da vidi i nas ekologe u akciji, pa sam se bacila na posao… I to bukvalno, u vodu…
U krugu od nekih desetak metara od broda već sam napunila torbu plastičnim kesama i vrećama. Problem sa njima je u tome što se one izuzetno sporo, gotovo nikako ne degradiraju, a produkti njihovog raspada su veoma štetni. Životinje ne razlikuju plastiku od hrane te ona najčešće završi u njihovom stomaku. Na taj način plastika ulazi u lanac ishrane životinja, a samim tim i ljudi. Raspadom plastike formira se tzv. mikroplastika, koju životinje mešaju sa planktonom i unose u svoj organizam u kome se ona akumulira. Taj proces naziva se bioakumulacija, a proces prenošenja kroz lanac ishrane biomagnifikacija…
Film The Plastic Ocean govori upravo o ovoj tematici – preporuka…
Za kraj smo se počastili morskim plodovima, koje je naš kapetan pripremio u crvenom sosu sa belim vinom, kao što vidite bez ikakvih plastičnih kašičica i tanjira.
Dan četvrti - birdwatching
